DOKAZIVANjE U KRIVIČNOM I
DRUGIM KAZNENIM POSTUPCIMA
„Što ne ugleda svetlo sudnice,
kao dokaz ne postoji“
Dokazivanje, kao skup dokaznih radnji i sredstava, koje se primenjuju u sudskom postupku, ali i drugim, koji su u prošlosti manje ili više ličili na sudski, je imalo dugu i burnu procesnu istoriju.
Jedna je od najvažnijih faza postupka, u kojoj se „lome koplja“ optužbe tužilaca, odnosno „pucaju štitovi“ odbrane okrivljenih i njihovih advokata branilaca. Ko će na kraju biti pobednik i da li će okrivljeni biti osuđen, ili oslobođen, zavisi umnogome od toga kako su prikupljeni dokazi, prezentovani. Za to po pravilu, nije dovoljno samo znanje i iskustvo, već i umeštnost.
Naravno, između pomenutih krajnosti, dešava se da obe strane, izlađu iz sudnice sa manje-više neokrnjenim „oružjem“. Tada nema dokazivanja.
Od najstarijih vremena i dokaznih sredstava, kao što je hvatanje rukom užarenog gvožđa, ili iz ključale vode, do danas, dokazivanje je pretrpelo brojne izmene. Ranije su pravogovorući, za razliku od krivokletnika, u uverenju da govore istinu i da se neće opeći, to činili bez oklevanja. Bez obzira što su posle duvali u prste, njihovim presuditeljima je bio dovoljan dokaz da zaključe da li su govorili istinu.
Razvoj društva
Danas je mnogo drugačije. Razvoj društva, naročito tehnologije u prošlom i ovom veku, doveo je do toga da se sa klasičnih dokaznih sredstava, prešlo na primenu novih, modernih. Neka se asnivaju na genetskom kodu, ili genomu (DNK veštačenja), zapisima telefonskih i drugih komunikacija, sa društvenih mreža, optičkim snimcima. Osim krivičnog, imaju široko polje primene i kod drugih vrsta postupaka (građanskog, upravnog, prekršajnog, privednih prestupa…). Skoro je nemoguće zamisliti mnoga veštačenja bez ovih podataka (npr. prostorno-vremensku analizu kod saobraćajno-tehičkog veštačenja).
Ona moraju biti dovoljan izvor informacija, ali s druge strane, kako se ne radi samo o klasičnim sredstvima kao što su isprave i svedoci, može se gotovo neprimetno doći na osetljiv teren eventualnih ograničenja nekih osnovnih ljudskih sloboda i prava. Tu je uloga svih učesnika, a naročito advokata (branilaca) od presudne važnosti, jer se ne sme dozvoliti da se na osnovu dokaza koji su pribavljeni na nezakonit način donese osuđujuća presuda, ili ako se radi o zastupanju oštećene strane (u svojstvu punomoćnika) da se izdvoje zakoniti dokazi.
Upravo, zbog pomenutog značaja, Zakonik o krivičnom postupku, u primeni u odnosu na krivična dela organizovanog kriminala i ratnih zločina od 2012. godine, odnosno za sva ostala krivična dela od 2013. godine, je značajan deo teksta posvetio dokazivanju. Pored toga što je teret dokazivanja prevalio na tužioca, umesto na sud koji bi trebao da ostane neutralan, istragu izmestio iz suda u tužilaštvo, kao jedan od procesnih noviteta, saslušanje okrivljenih je umesto posebne faze, premestio unutar dokaznog postupka.
Krivični postupak se, ipak, može okončati i bez dokazivanja. To su one situacije kada stranke, manje ili više, izlaze bez okrnjenog oružja, što je moguće kada okrivljeni priznaje izvršenje krivičnog dela. Ako je potpuno i dobrovoljno, a ne protivreči prikupljenim dokazima, postupka se završava bez izvođenja drugih dokaza, ili u najkraćoj procesnoj varijanti, presudom o sporazumnom priznanju krivičnog dela. Takav sporazum, međutim, po zakonu nije moguć bez branioca, jer okrivljeni bez advokata redovno ne može da zna da li je krivična sankcija koja mu se nudi kao uslovna osuda, kazna zatvora, odnosno druga, realna naspram krivice. Drugim rečima, da kazna nije veća od krivice.
Advokat Vladimir D,Vučinić